Prije 13 godina, sudjelovala sam u Biogradu s Gunnom na NATO vježbi za slučaj potresa i terorističkog napada IDASSA 2007. Tad sam upoznala izvrsnog slovenskog kinologa: Miloša Kovača. Vjerujem da niti jedan susret u životu nije slučajan koliko god kratko trajao pa je tako bio slučaj i s Milošom.
Tijekom tih par dana i u još par razgovora kasnije, Miloš je nekoliko puta spomenuo svoje kinološke uzore te skromno dodao kako njegove teorije nisu ništa novo te kako je on samo dobro iskoristio i implementirao znanja svojih uzora; ponajviše Boba Bailey-ja.
U jednom momentu priupitao me je za neke teoretske stvari koje sam znala donekle površno no ni izbliza koliko je trebalo. Znam da je tad Miloš bio pomalo začuđen što ne baratam teoretskim detaljima dovoljno i konstatirao da to jest teorija no da teorija znatno olakšava praksu jednom kad pohvataš konce i daje puno dublji uvid.
Definitivno, ta se misao uhvatila u mojoj glavi. Ako izvrstan praktičar i kinološki znalac poput njega s hrpom uspjeha tvrdi da praksa nije dobra i dovoljna bez teorije, tko sam ja da tvrdim suprotno.
I ta je bubica u glavi rasla i rasla… Kupila sam par knjiga za start, prokopala hrpu članaka, prosurfala puno stranica i počela proučavati taj duboki kinološki teoretski zdenac kojem još ne nazirem kraj. Shvatila sam koliko toga još ne znam i često se priupitala kako sam mogla bez toga. Što sam više ulazila u dubinu, to sam više shvaćala da je Miloš bio u potpunosti u pravu: teorija je najbolja priprema za praksu. Jedno bez drugog je polovično, jedno s drugim vrlo moćno.
Prije nekoliko mjeseci, moja draga kinološka prijateljica, potfutrana sa zaista puno znanja, Vida, nabacila je jedan besplatan video odlične etologinje i predavačice Karoline Westlund (Karolina Westlund: LINK). Video je pogledalo i nekoliko kinoloških kolega i istovremeno se zarazilo sjajnim Karolininim pristupom ali i znanjem. U jednom momentu odlučili smo kod Karoline upisati Advanced Animal Training; edukaciju u trajanju od 9 tjedana nabijenih hrpom činjenica, videa, članaka… Nakon gotovo tri mjeseca, uspješno sam to završila i mogu reći da mi je posložilo neke kockice u glavi, umetnulo puzzle tamo gdje je nedostajalo da popune sliku.
Mozaik se presložio i posložio, a istovremeno su se otvorila neka nova pitanja; krenuli su neki novi mozaici no nije li to tako uvijek kad nešto učimo? Proces učenja ponekad zna biti težak i ponekad se čovjek i prestraši koliko toga još ne zna i može i mora naučiti. No, jako pomaže znati da si na dobrom putu; da su te vijugave, bezbrojne i ponekad nepregledne staze dobre staze te da njima samo treba hodati. Neke su ravne i lagane, a neke strme i teže no jedno je sigurno: sve u konačnici dovode do cilja. Nije li to, na kraju krajeva, poanta? Nismo li zapravo zaista živi samo dok učimo?
Kao što je Henry Ford jednom dobro rekao:
“Svatko tko prestane učiti je star, bilo da ima dvadeset ili osamdeset godina.”
I zato: ostanimo mladi. Učimo dalje…
