H R A N A


Vjerujem da, jednom davno, kad su bili prisiljeni snalaziti se na ine načine kako doći do hrane ili je ona davana na kapaljku sa strane čovjeka, nije postojalo toliko izbirljivosti u pasa i mačaka.
Stvar je bila krajnje jednostavna: ili jedeš i živiš ili ne jedeš i ne živiš. Ili si mi koristan i jedeš ili lovi sam što ti se sviđa.
Danas, uloga pasa i mačaka je daleko veća (ili manja, ovisi o kutu gledanja) nego što je bila u ta vremena. Većini od nas, ljubimci znače mnogo više od pukih čuvara kuće, pomagača u lovu ili lovaca na štetočine i sl. S vremenom smo otkrili puno više njihovih mogućnosti i načina kako nam mogu olakšati i uljepšati život. Stoga danas, kad ljubimac ne jede s guštom i koliko bi trebao, nakon što otklonimo mogućnost bolesti, mi: molimo i kumimo i dovijamo se na razne načine (ima tu i zbilja kinky načina) kako bi vidjeli štovanu njuškicu zagnjurenu u posudu s hranom. Vidimo li to bar imalo, sretni smo kao mali prasci: naša beba, pokazujemo to cijelom svijetu, jede. No, volimo ih i tu smo gdje jesmo i ne damo ih već se trudimo i dalje i dajemo cijele sebe kako bi štovani dlakavci jeli i bolje od nas.
Postoji i druga krajnost. Ima i onih ljubimaca koji bi proždrli muhu u letu, prokopali tunel do Kineskog zida ako je tamo neki komad hrane ili uskočili u brlog majci medvjedici koja upravo hrani svoje mlado kako bi se, pod krinkom medvjedića, infiltrirali i pojeli što više donešene hrane.
I onda ima i toliko željena sredina. Ti su blagoslovljeni i njih čuvajte jer ne znate koju radost imate s takvim ljubimcem.
Ja imam 3 ljubimca i sva 3 različita po pitanju hrane. Ok, jedan iz te zlatne sredine malo više naginje prema proždrljivosti ali je sve pod kontrolom.
Krenimo od najstarijih prema najmlađima…
Gunna… Gunna je kao štene pa sve do 2. godine starosti bila tvrd orah za hranjenje. Hrana je bila posve sporedna stvar u njenom životu. Jelo se tek toliko koliko treba, a ponekad i puno manje. S obzirom na to da je bila predodređena za radnog psa i kao takvu sam je morala i fizički kondicionirati, ponekad sam se pitala od čega ona živi i kako uopće raste. Njeno hranjenje je iziskivalo puno moje samokontrole. Povremeno sam je htjela ščepati i ugurati joj svaki komadićak u usta. Bilo je potpuno svejedno što je u pitanju: komad suhe hrane, poslastica ili upravo pečena zečetina. Njoj je sve to bilo strašno bezveze. U jednom momentu je imala period kad je jela svaki drugi dan, a ja se zapitala je li zapravo sve u redu s njom. Sve sam radila školski: ako ne pojedeš u 15 minuta, sklanjam posudu i nema ništa do sljedećeg puta. No, ona bi mi svaki put pokazala 3. prst i čekala taj sljedeći put kad bi smireno pojela koliko je smatrala da treba, a to je malo.
Bilo je ponešto bolje kad bih joj suhu hranu prelila s jogurtom (to je ostalo do dan danas te dobiva pola jogurta dnevno u jutarnjem obroku) ili mesnom juhicom napravljenom specijalno za nju. Tad bi joj fino zamirisalo i odlučila bi sažvakati hranu što je trajalo i trajalo. Svaki komadić posebno bi žvakala, povremeno se ogledala oko sebe ne bi li uhvatila neku zanimljivost i onda ubacila u sebe sljedeći itd. itd. Imalo je to i neke dobre strane. Jedna od stvari koje se nismo bojali je torzija želuca jer je hrana, valjda, dok bi uopće stigla do želuca, bivala napuhnuta, odpuhnuta i pretvorena u čistu juhicu. Šalu na stranu no, trajalo je… I odjednom, s oko 2 godine starosti, kako je sazrela i pola prethodnog dvogodišnjeg dijela života bila pretežno gladna vlastitom odlukom, odlučila je – početi jesti. Danas, s 14 godina, shvatila je važnost hrane u životu i jede normalnim apetitom. Čak bih rekla da je i proždrljiva. Definitivno je po tom pitanju evoluirala.
Dolazimo do Vaija… Vai i ja vodimo hranidbenu bitku prema kojoj je ovo s Gunnom u mladosti bio mačji kašalj. On je jedan od onih koji – ne jedu. Svjestan da hrane nikad neće nestati sa stola, on povremeno ode do posude sa suhom hranom i pozoba pokoju kuglicu. Najčešće samo proguta, čak niti ne sažvače. Ali ne proguta on halapljivo i iz razloga što je proždrljiv. Ne. On proguta jer je tako jednostavno cijeli proces oko hrane brži i nema potrebe zamarati se žvakanjem. Za njega je samo suha hrana iliti dehidrat, hrana. Sve ostalo ne vrijedi njegova vremena. Konzerve? Paštete? Sirovo meso? Kuhano meso? Nope. Sve to je puko gubljenje vremena. On jednostavno ne voli jesti i točka. Kad dobije neku super slasnu konzervicu ili mrak komad mesa za koji mesaru uredno slažem da je za Bobu i mene, on kraljevski došeće do posude, odokativno odšaca što je unutra i prvo to dehidrira. Točnije rečeno, obliže sve što je u kapljicama, sluzavo, krvavo ili sl., pojede par komadićaka i to je to. Dok nije došao Uri koji to dokusuri, više sam hrane bacala nego što ju je Vai pojeo. Urijevim dolaskom, ponadala sam se kako će konkurencija odraditi svoje i Vai početi više jesti no šlus. On jednostavno odliže svoje, kakti pojede nešto i ostatak prepusti Uriju koji strpljivo čeka svojih 5 sekundi i gleda ga s obožavanjem. Jer, naime, Uri ne jede; on proždire sve pred sobom. On je Vaijeva sušta suprotnost. Uri pojede svoje, zatim Vaijevo i onda se još malo počasti sa suhom hranom.

Uri je uživanje u hrani podignuo na viši nivo. On, jedući, prolazi potpunu katarzu da bi dosegao zen fazu. Dok je savršeno koncentriran na obrok i dok ne pojede sve što ima, pored njega može bjesniti 3. svjetski rat, a s neba padati pošast skakavaca. Njega jednostavno za to vrijeme nije briga. Važan je samo taj trenutak u kojem uživa u hrani. Tako, dok jede suhu hranu, on u isto vrijeme prede od užitka. Obožava proces hranjenja, a meso je tu na pijedestalu. Dobije li meso, ne prede jer je tu toliko obnevidio od radosti da je potpuno posvećen klopi i ne stiže ništa drugo. Režem li im meso, njega zatvaram u prvu slobodnu prostoriju jer bi, doslovno, u sumanutom jurišu prema tom objektu radosti, podletio pod nož. Nezaustavljiv je kad se radi o mesu. Kad mu donosim objekt svih žudnji u njegovoj posudici, rep mu je savinut gore skroz do ušiju, u raširenim očima mu se ogleda čista, nepatvorena radost i prati me tako da se okrene oko sebe kao zvrk po par puta do cilja. Juri prema posudi sudarajući se sa preprekama ispred sebe, skoči gore na kauč pa se odskliže, nevjerojatan je. To je juriš kojem nedostaje samo bojni poklič uz udaranje po bubnjevima. Izgleda poput tasmanijske nemani koju goni 100 vragova kad juri prema hrani. Nema te prepreke koju neće savladati.
Ima vjerojatno nekoliko želudaca i predželudaca u koje sve stane i nema frke da se igra odmah nakon toga. Nikad ga nisam vidjela da povraća; on može pojesti i pojesti i pojesti; njegov želudac je poput mađioničareva šešira u kojem hrana samo misteriozno nestane… Hrana je glavni smisao njegova postojanja. Vjerojatno bi bio najsretniji kad bi dobio doživotnu cjevčicu kojom bi se hranio i dok spava.
Eto, to je moja ekipica što se hrane tiče. Svak’ na svoju stranu.

I, za kraj, mala izjelica (uključiti zvučnike na najjače :-))


Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *